Evo jednog onako na prvi pogled banalnog ali može se reći i korisnog uputstva kako da povežemo električni šporet na monofazni ili trofazni priključak. Jer se može desiti da uputstvo se vremenom odlepilo, izbledelo, a majstora ne možete naći, a vi se selite u stan stan gde sad više nemate trofaznu na koju je bio priključen pa morate promeniti na monofaznu, itd.

 Na slici br.1 je prikazana šema povezivanja na monofazni priključak, napon od 220-240V i na trofazni 380-415V. Priključak je zastićen odgovaraćim kućistem.

Slika br.1 Šema povezivanja na jednu ili tri faze

 Predlog je ako ima mogućnosti obavezno povezati na tri faze, jer jedna se koristi za rernu a druge dve za ringle. Ukoliko je opcija samo monofazna onda dolazi do sporijeg rada tj. slabijeg ako se koriste više rignli istovremeno i rerna.

 Preporuka je koristiti silikonski kabl, preseka 5×2.5mm2 kod trofaznog povezivanja.

Slika br.2 Povezivanje na tri faze, napon 380-415V

Kod monofaznog povezivanja preporuka je koristiti silikonski kabl, preseka 3×2.5mm2. Kod monofaznog povezivanja potrebno je priključke za sve dve faze spojiti kratkospojnicima koji uglavnom dolaze od strane proizvođaca ili ih napraviti, i onda spojiti to sve na jednu. Šemu povezivanja videti na slici br.3

Slika br.3 Povezivanje na jednu fazu, napon 220-240V

Nakon povezivanja zatvoriti kućište poklopcem i vaš el.sporet je spreman za upotrebu.

The post Kako povezati el.šporet na trofazni ili monofazni priključak? appeared first on Automatika.rs.

Slika br.1 Blok dijagram TMS320x240x CAN modula

 CAN modul ostvaruje dvožičnu komunikaciju sa CAN transceiver-om preko pinova CANTX i CANRX sa jedne strane. Sa druge strane CPU ostvaruje pristup kontrolnim i statusnim registrima, kao i specifičnom memorijskom prostoru (tzv. Mailbox RAM) CAN modula.

 Mailbox-ovi su locirani u delu RAM-a veličine 48 memorijskih reči. U Mailbox RAM-u se nalaze poruke koje su upravo primljene, odnosno upisuju se poruke namenjene za slanje. Mailbox-ovi 0 i 1 su prijemni, dok su 4 i 5 predajni; mailbox-ovi 2 i 3 su konfigurabilni i mogu poslužiti za slanje ili za prijem.

 Svaki od šest mailbox-ova sadrži po četiri 16-bitna registra u kojima može da se smesti maksimalno 8 bajtova podataka, dva 16-bitna registra za identifikator i nekoliko kontrolnih registara. U okviru dva registra za identifikator, pored samog 29-bitnog identifikatora, se nalaze i tri bita kojima se definiše dužina identifikatora, upotreba lokalne maske i auto-answer mod (AAM bit) potreban za automatski odgovor na zahtev za podacima.

 CAN modul šalje ili prima podatke koristeći tip poruke sa podacima čiji je format prikazan na slici br.2. Po prijemu nove poruke se najpre identifikator same poruke upoređuje sa identifikatorima prijemnih mailbox-ova, i ukoliko se ovi poklope poruka se prihvata. Postavljanje lokalne maske omogućava da se određeni bitovi identifikatora mailbox-a maskiraju i ne učestvuju u upoređivanju sa odgovarajućim bitovima identifikatora pristigle poruke. Naravno, lokalnu masku je moguće postaviti samo za prijemne mailbox-ove.

Slika br.2 Format poruke sa podacima

 Prijem poruka sa zahtevom za podacima se može ostvariti samo preko mailbox-ova 0, 1, 2 i 3. Ukoliko stigne poruka u kojoj je setovan RTR bit, CAN modul upoređuje identifikatore ovih mailbox-ova sa identifikatorom pristigle poruke. Identifikatori mailbox-ova se porede počev od mailbox-a broj 3 naniže. Za slučaj kada se identifikatori poklope dalja pretraga se završava. Zavisno od toga da li je identifikaovani mailbox prijemni ili predajni, kao i da li je setovan AAM bit, moguće su sledeće situacije:

 1. Ukoliko je prozvani mailbox konfigurisan za slanje (uočiti da to mogu biti samo konfigurabilni mailbox – ovi 2 i 3), a AAM fleg je setovan, dolazi do automatskog slanja trenutnog sadržaja tog mailbox-a.

 2.Ukoliko je prozvani mailbox konfigurisan kao predajni, a AAM bit nije setovan, prihvaćena poruka sa zahtevom za podacima će biti ignorisana, tj neće biti nikakvog odziva na poruku, kao ni bilo kakve signalizacije ka CPU da je ovakva potuka primljena.

 3. Ukoliko je prozvani mailbox konfigurisan kao prijemni, on poruku prihvata i signilizira CPU preko bita RCR iz prijemnog kontrolnog registra. Odgovor na ovaj zahtev za podacima sada u potpunosti zavisi od odluke CPU.

 Kada CPU želi da pošalje zahtev za podacima, to se ostvaruje sa konfigurabilnim mailbox-ovima 2 i 3. Naime, jedan od njih se najpre konfiguriše kao prijemni mailbox. Tako konfigurisan mailbox je u stanju da pošalje poruku sa zahtevom za podacima. Prijem očekivanih podataka se ostvaruje u istom mailbox-u.

 Dva statusna registra daju informacije o funkcionisanju cele periferije (Global Status Register (GSR)), odnosno o tipu greške koja je nastupila (Error Status Register (ESR)). ESR prikazuje samo prvu grešku koja je nastupila, to jest naredne greške ne menjaju njegov sadržaj. CAN modul ima dva brojača grešaka, po jedan za režim slanja i režim prijema čiji sadržaji su dostupni CPU.

 Kontrolni registri CAN modula omogućavaju konfigurisanje mailbox-ova pomoću kojih se oni uključuju ili isključuju, kontrolišu predajne ili prijemne funkcije, određuju brzinu prenosa i upravljaju prekidima. Postoje dva tipa prekidih zahteva između CAN modula i PIE kontrolera: jedan je iniciran promenom stanja nekog mailbox-a, a drugi usled uočene greške. Oba tipa mogu koristiti visoki i niski nivo prioriteta. Sledeće aktivnosti iniciraju prekid:

• poruka je uspešno primljena ili poslata;
• slanje poruke je prekinuto;
• CPU nije uspeo da upiše poruku za slanje;
• wake-up stanje;
• stara poruka je prebrisana od strane nove poruke;
• CAN modul je onemoguđen da šalje poruke (Bus-off stanje);
• CAN modul je pasivan (Error Passive);
• jedan ili oba brojača grešaka ima vrednost koja je jednaka ili veća od 96;

Maxim MAX3225cpp

 Maxim MAX3225cpp predstavlja RS-232 drajver [12] zadužen za asinhronu serijsku vezu sistema sa periferijama. Maksimalna brzina komunikacije je 1 Mb/s. Podizanje signala na RS-232 nivo se ostvaruje takozvanom naponskom pumpom koja je realizovana u vidu četiri kondenzatora reda veličine 0,1µF. Kolo automatski prelazi u stanje niske potrošnje kada je RS-232 kabl otkačen ili u slučaju da su transmisiona kola zakačene periferije neaktivna, odnosno ukoliko je UART koji pogoni transmitere neaktivan više od 30 sekundi koristeći AutoShutdown Plus aplikaciju. Kolo se ponovo aktivira pri novoj validnoj tranziciji na bilo kom transmiter-skom ili receiver-skom ulazu. Kolo je smešteno u standardnom DIP 20 kućištu.

Philips PCA82C250

 PCA82C250 je interfejs između CAN kontrolera i fizičke magistrale. Primarna upotreba je u industrijskim aplikacijama koje koriste brzine od 40 kb/s do 1 Mb/s. Poseduje zaštite od kratkog spoja ka pozitivnom i negativnom naponu, zaštitu od termalnog preopterećenja koja kontroliše da temperatura spoja ne pređe 165ºC. Kolo zahteva 5V napajanje, i njegovo ulazno kolo za prijem podataka od CAN kontrolera (pin TXD) očekuje za logičku jedinicu napon od 5V, dok njegovo izlazno kolo za slanje podatka ka CAN kontroleru daje napon od 5V za logičku jedinicu. U oba slučaja, logičkoj nuli odgovara naponski nivo od 0V.

 PCA82C250 je spakovan u veoma malo osmopinsko SMD kućište sa oznakom SO-8 (Small Outline package). Dimenzije su mu 4x5mm.

The post Karakteristike i blok dijagram CAN modula jednog digitalnog signalnog procesora appeared first on Automatika.rs.

 Gde imamo robote, CNC mašine imamo i servo sisteme, koji čine osnovu preciznog pozicioniranja i upravljanje osama koje je od velike važnosti za dobijanje stabilnog procesa i kvalitetnog finalnog proizvoda.

Servo sistemi, motori i drajvovi

 Servo sistemi su bazirani na servo motorima i pripadajućim servo regulatorima(drajvovima), i koriste se u visokoproduktivnim aplikacijama gde je potrebno veoma precizno upravljanje pozicijom, brzinom ili ubrzanjem.

 Svaki od proizvođaza poseduje određene karakteristite tako da može se sigurno naći što bolja i ispativa kombinacija servo motora, drajva i reduktora ukoliko je potreban. Da kažemo da neka cena za male sisteme snage od 0.75KW sa drajvom moze biti i do 1000e, što je veoma povoljno. A sve to zavisi od proizvođača, broja osa i sistema u koji trebate implementirati servo pogon.

The post Upravljanje i servo sistemi appeared first on Automatika.rs.

 Pored unapređenja fizičkog nivoa ovog protokola kroz razvoj RS485-IS, FISCO ili MBP tehnika, bilo je potrebno i definisati kako bezbedonosni uređaji (npr. dugme za automatsko zaustavljanje procesa, svetlosna signalizacija, alarmi, bezbedonosni ventili, kontroleri zaduženi za praćenje stanja bezbednosti i sl.) treba da komuniciraju na mreži da bi se zadovoljili najstroži nacinalni i međunarodni propisi u toj oblasti. Tako je, kao rezultat zajedničkog rada proizvođača opreme, korisnika i nacionalnih komiteta za standardizaciju, nastao PROFIsafe. PROFIsafe predstavlja otvoren protokol koji definiše specijalni format korisničkih poruka i specijalni protokol za njihovu razmenu.

 PROFIsafe uzima u obzir sve moguće tipove grešaka koje se u pocesu serijske komunikacije mogu desiti: vremensko kašnjenje, gubitak podataka, ponavljanje podatka, nekorektnu sekvencu bitova u poruci, degradiran kvalitet poruke, pogrešna adresa i sl. U tom kontekstu je u okviru ovog protokola obezbeđen niz mehanizama koje treba da spreče da se ove pojave dešavaju ili bar da onemoguće njihove negativne posledice po bezbednost celog sistema:

• Slanje uzastopno numerisanih bezbedonosnih poruka;
• Vremenski timeout između pristigle poruke i odgovora na nju;
• Specijalni identifikacioni mehanizam (lozinka) između pošiljaoca i primaoca;
• Umetanje u poruku dodatnih bitova za proveru ispravnosti prenosa: CRC (Cyclic Redundancy Check);

 PROFIsafe koristi aperiodičnu komunikaciju i može biti korišćen sa RS485, fiberoptičkim ili MBP tehnikama prenosa. Na taj način se istovremno postiže kratko vreme odziva (što je važno za primenu u industrijskoj automatizaciji) i inherentna bezbednost rada (što je bitno u procesnoj automatizaciji). PROFisafe je jednokanalni protokol koji se implementira kao nadgradnja na nivo 7 OSI referentnog modela, tako da svi ostali standardni PROFIBUS elementi mogu biti nepromenjeni. To je izuzetno povoljno jer PROFIsafe može u funkcionisati u redundantnom modu rada ili u koegzistenciji sa drugim uređajima koji poseduju samo osnovnu verziju PROFIBUS protokola. Ta izuzetno korisna osobina je ilustrovana na slici br.1.

Slika br.1 PROFIsafe blok sema

Dalja upustva i pojašnjenja pojmova možete prinaci u sledećoj literaturi: Implementacija CAN protokola na pogonskom kontroleru baziranom na TMS320LF2407 digitalnom signal procesoru, Autori: Željko Pantić i Igor Stamenković

The post Osnove PROFIsafe protokola appeared first on Automatika.rs.

• HTTP
• HTTPS
• FTP (File Transfer Protocol)
• IMAP
• IRC (Internet Realy Chat)
• SMTP (Simple Mail Transfer Protocol
• POP3 (Post Office Protocol 3)
• SSH (Secure Shell Protocol)
• BitTorrent

HTTP protokol

 HTTP (engl. HyperText Transfer Protocol) je mrežni protokol koji predstavlja glavni i najčešći metod prenosa informacija na Web-u. Osnovna namena ovog protokola je isporučivanje HTML dokumenata, tj. web stranica. HTTP je protokol za komunikaciju između servera i klijenta, koji funkcioniše po principu zahtev/odgovor. HTTP klijent, koji je najčešće veb browser, inicira prenos podataka nakon što uspostavi TCP/IP vezu s udaljenim web-serverom na određenom portu.

 HTTP server je aplikacija koja konstantno osluškuje zahteve na određenom mrežnom komunikacijskom portu (tipično port 80), čekajući da se klijent poveže i pošalje svoj zahtev.
Komunikacija je zapravo ne-konekcinog tipa bez postojanja stanja. Nakon odgovora HTTP servera na zahtev od klijenta, konekcija se prekida sve do sledećeg zahteva.

Zahtev

Zahtev se sastoji od osnovne HTTP komande čija se sintaksa sastoji od naziva:

• ZAGLAVLJE koje se sastoji od teksta koji pobliže određuju aspekte zahteva:
  • komande (GET ili POST )
  • imena traženog dokumenta
  • verzije podržanog HTTP-a
• Prazna linija služi da razdvoji zaglavlje i telo
• TELO

Primer:

Odgovor servera

Odgovor servera se sastoji od:

• izveštaja o statusu zahteva koji se sastoji od trocifrenog statusnog koda i kratkog deskriptivnog teksta:
  • 1XX – Informacije
  • 2XX – Uspeh
  • 3XX – Redirekcija
  • 4XX – Greška na klijentskoj strani
  • 5XX – Greška na serveru
• konkretnog odgovora koji se sastoji od:
  • zaglavlja (koje je iste sintakse kao i zaglavlje zahteva i daje osnovne podatke o prirodi
    odgovora)
  • od eventualnog konkretnog sadržaja koji se tražio u zahtevu

HTTPS protokol

 HTTPS (engl. Hypertext Transfer Protocol Secure) je kombinacija HTTP-a sa SSL/TSL protokolom da bi se obezbedila enkripcija i sigurna identifikacija servera, koristi port 443.

 HTTPS konekcija se često koristi za novčane transakcije preko Interneta i za prenos osetljivih informacija. HTTPS ne treba mešati sa Secure HTTP (S-HTTP). Glavna ideja HTTPS protokola je da se kreira bezbedni kanal preko nezaštićene mreže. Ovo obezbeđuje zaštitu od napada, pod uslovom da je sertifikat izdat od strane proverenog i poverljivog izdavača (Certificate Authority). Poverenje u HTTPS je zasnovano na velikim sertifikacionim telima čiji sertifikati dolaze sa instalacijom Web browser-a.

 Prilikom pristupanja na vweb-sajt sa neispravnim sertifikatom, noviji browseri prikazuju pitanje preko celog prozora. Noviji browseri takođe pokazuju u polju sa adresom (address bar) informaciju o sigurnosti sajta. Produžena validacija (engl. Extended Validation) sertifikata uključuje da u novijim brauzerima polje sa adresom (address bar) bude zelene boje. Takvi sertifikati su skuplji od običnih. Većina brauzera takođe prikazuje upozorenje ukoliko sajt koristi sadržaj sa neke druge adrese koji nije verifikovan digitalnim sertifikatom.

The post Razlike između HTTP i HTTPS protokola? appeared first on Automatika.rs.

Istorijat

 Nemački naučnik Valter Šotki (Walter H. Schottky) je pronašao Šotkijev efekt, koji je omogućio izradu Šotki diode i kasnije tranzistora. Logička kola izrađena sa Šotki tehnologijom koriste više snage od običnog TTL kola ali rade brže.

 Logička kola sa Šotki tehnologijom:

• Schottky (S) originalna Šotki serija kola.
• Low power Schottky (LS) serija kola, potrošnja je smanjena i brzina povećana.
• Advanced Low power Schottky (ALS) dalja poboljšanja, smanjena potrošnja, povećana brzina.
• Fast Schottky (F) povećana brzina i potrošnja.

Izrada

 Kao materijal za proizvodnju Šotki diode pogodno je koristiti silicijum (Si) i galijum arsenid (GaAs), kao i metale poput zlata, srebra, platine, paladijum, i volframa.

 Izrađuju se tako što se direktno na poluprovodnik N vrste nanosi metal. Elektroni iz poluprovodnika prelaze u metal zbog difuzije, pa se u poluprovodniku obrazuje prostorno naelektrisanje u kojem se nalaze nekompenzovani pozitivni joni. Ovo prostorno naelektrisanje postoji praktično samo u poluprovodniku, pa je električno polje manje nego u normalnom PN-spoju. Elektroni mogu da prelaze iz poluprovodnika u metal, jer je energija elektrona u metalu manja, ali obrnuto ne mogu.

 Na ovaj način se dobije usmerački spoj između poluprovodnika i metala, a takođe i priključak za anodu. Drugi kontakt se dobije tako što se naknadno obrazuje oblast sa velikom koncentracijom N+ primesa, pa se dobije N+ oblast, koja je slična provodniku. Na N+ oblast se nanosi metal sa kojim se obrazuje neusmerački kontakt, koji čini katodu diode.

 Kod Šotki dioda nema prelaza šupljina iz P u N oblast, kao ni elektrona iz N u P oblast, pa ne postoji difuzna kapacitivnost spoja. Vreme uključivanja i isključivanja je veoma kratko i iznosi tipično 100ps.

Simbol Šotki diode

Karakteristike

 Prag provođenja Šotki diode je manji nego kod običnih silicijumskih dioda jer je potencijalna barijera manja. Prag provođenja može se menjati promenom gustine primesa u poluprovodniku. Što je veća koncentracija primesa, niži je inverzni napon i niži je prag provođenja, skoro jednak nuli, ali je relativno velika i inverzna struja.

 Kako su ove diode bazirane na spoju poluprovodnika i metala (umesto spoja dva poluprovodnika). Karakteriše ih manji pad napona kod direktne polarizacije u odnosu na standardne PN diode (0.15V-0.45V), kao i  mnogo manja kapacitivnost PN spoja.

Gde se koristi

 Ove diode se koriste za spojna kola kao i za prevenciju saturacije kod tranzistora. Koriste se i za ispravljače sa malim gubicima. Zbog manje kapacitivnosti PN spoja imaju primenu i u RF kolima. Nedostatak ovakve strukture je to što se ne mogu realizovati komponente sa velikim inverznim probojnim naponom.

  Šotki diode se upotrebljavaju u veoma brzim prekidačkim kolima. Šotki diode sa velikom koncentracijom primesa se koriste u oblasti mikrotalasa (10 GHz). Postoji posebna vrsta usmeračkih Šotki dioda za struju do nekoliko desetina ampera (na primer BYS76 firme Siemens za struju do 75 A), koje se upotrebljavaju u brzim usmeračkim kolima ili kod impulsnih regulatora napona.

The post Šotki dioda – Nastanak, izrada i primena appeared first on Automatika.rs.

 Fotoni svetla se emituje prilikom rekombinacije para elektron-šupljina. Takvo svojstvo imaju sledeći poluprovodnici:

• Galijum-fosfid (GaP),
• Galijum-arsenid (GaAs),
• Galijum-nitrid (GaN),
• Galijum-arsenid-fosfid (GaAsP),
• Cink-selenid (ZnSe),
• Dijamant (C),
• Aluminijum-nitrid (AlN),
• Safir (Al2O3),
• Silicijum-karbid (SiC), itd.

 Davne 1955. godine, Rubin Braunstin iz Američke radio korporacije prvi je dao izveštaje o infracrvenoj emisiji svetlosti galijum-arsenida (GaAs).

 Naučnici Teksas instrumentsa, Bob Bajard i Gari Pitman, 1961. godine otkrili su da galijum-arsenid pušta svetlo kada ima električne struje, nakon čega su prijavili patent na infracrvenu diodu. Nik Holonjak mlađi iz Dženeral elektrika prvi je pronašao vidljivi spektar svetleće diode. Boja emitovanog svetla zavisi od vrste poluprovodonika, kao i od primesa u njemu, i varira od infracrvenog do ultraljubičastog dela spektra.

 LED svetli odnosno emituje fotone kada elektroni prolaze kroz spoj, tj. kada se stavi pod napon. Većina dioda emituje zračenje, ali ono ne napušta poluprovodnik i nalazi se u frekventnom opsegu infracrvenog zračenja. Međutim, izborom odgovarajućeg materijala i geometrije svetlost postaje vidljiva.

 Izbor poluprovodničkog materijala dioda određuje boju svetlosti. Različiti materijali ili neuobičajeni poluprovodnici se koriste u tu svrhu, i imaju različit napon potencijalne barijere. Crvenoj boji odgovara napon od 1.2 V, a napon od 2.4 odgovara ljubičastoj.

 Danas postoje diode i za ultraljubičastu svetlost. Prve svetleće diode su bile crvene i žute, a druge su nastale kasnije. Sve svetleće diode su jednobojne; bele diode su u stvari kombinacija tri diode različitih boja ili plava obložena žutom. Što je niža frekvencija diode veća je efikasnost pa je za efekat jednake jačine svetla raznih dioda potrebno povećavati jačinu struje kod dioda viših frekvencija.

 Ovo se još više komplikuje činjenicom da je ljudsko oko najosetljivije na svetlost koja je negde između plave i zelene.

Princip rada

 Svetleća dioda se sastoji od čipa napravljenog od poluprovodnog materijala koji je dopiran nečistoćama kako bi se napravio p-n spoj. Kao i kod običnih dioda, električna struja teče od P-strane ili anode ka N-strani ili katodi, ali ne i u suprotnom smeru. Nosioci nalektrisanja, elektroni i šupljine teku u spoj sa elektroda između kojih postoji električni napon. Kada se elektron sudari sa šupljinom, on pada na niži energetski nivo i oslobađa energiju u vidu fotona.

 Talasna dužina emitovane svetlosti, a time i njena boja, zavisi od energetske barijere materijala koji čine P-N spoj. Kod silicijumskih i germanijumskih dioda, elektroni i šupljine se rekombinuju ne-zračećom tranzicijom, koja ne daje vidljivu emisiju, jer su oni materijali sa indirektnom energetskom barijerom. Materijali koji se koriste za izradu svetelćih dioda imaju direktnu energetsku barijeru sa energijama koje odgovaraju skoro infracrvenoj, vidljivoj i skoro-ultraljubičastoj svetlosti.

 Napredak u nauci o materijalima je omogućio izradu dioda sa sve kraćim talasnim dužinama, koje su emitovale svetlost raznih boja.

 Više o diodama možete pronaći OVDE.

The post Svetleća dioda – LED (Light-emiting diode) appeared first on Automatika.rs.

Od ideje do realizacije – 3D projektovanje

 Pod 3D projektovanjem smatra se razvoj nekog proizvoda, mašine ili alata od ideje u glavi pa sve do krajnje realizacije modela koji je spreman za upotrebu. Proces je veoma složen, ali uz dobro planiranje, pripremu, istraživanje, analiziranje i testiranje može se dosta skratiti put do konačne realizacije krajnjeg proizvoda a takođe i cena se može značajno smanjiti što u stvari i jeste jedna od glavnih prednosti 3D projektovanja.

 U našoj firmi za mašinsko projektovanje,  to ide sledećim tokom.  Na samomom početku ovog procesa prikuplajamo od klijenta sve moguće informacije i ograničenja od kojih zavisi krajnji proizvod. Sve to može biti: radna temepratura, gabaritne dimenzije, serijska ili pojedinačna proizvodnja, težina, hemijski i mehanički uticaji i ostalo, u zavisnosti od prozvoda koji se projektuje. Od svih prikupljenih informacija na papiru se skiciraju i predstavljaju idejna rešenja, predlažu se nekoliko verzija od kojih će se jedan odabrati i realizovati.

 Nakon odabranog rešenja, prelazi se na 3D modelovanje. 3D modelovanje je proces u kome nastaje 3D model po unapred definisanim zahtevima koje taj proizvod mora da ispuni. Paralelno sa 3D modelovanjem rade se svi nepohodni proračuni, proračuni se rade za odabir materijala, zavrtanjske veze, zavarene spojeve, ležajeve i sve ostalo što je potrebno i navedeno u početnoj specifikaciji.

 Proračunima garantujemo da će krajnji proizvod 100% odgovarati zadatim zahtevima i ograničenjima. Takođe u ovom delu se vodi računa o načinima i metodama izrade, radionicama koji ce izrađivati odgovarajuće delove, kao i o dobavljačima repromaterijala na teritoriji na kojoj klijent želi da izrađuje svoj projzvod.

 Kada je 3D model završen rade se prva testiranja, 3D model se uklapa sa ostalim modelima iz sklopa, ako je u pitanju sklop iz više modela, detaljno se proverava i otklanjaju sve uočene greške, takođe u ovom delu se rade softverske analize sila i temperatura na modelima pa se nakon toga model optimizuje kako bi smanjili potrošnju materijala, njegove dimenzije ako je to potrebno, a ujedno i dalje garantovali kvalitet i poštovali početnu specifikaciju.

 Po završetku kreiranja 3d modela, njegov izgled je dosta grub, u ovoj fazi se vrši dizajniranje kako bi model i pored funkcionalnosti imao i lep izgled, ukoliko je to potrebno. Nakon dizajniranja na redu je rendering, proces u kom se od 3D modela dobijaju dvodimenzionalne slike iz više uglova koje na najrealniji način dočaravaju izgled modela, a po potrebi rade se i razne animacije.

 Nakon ovih par koraka već se može odkloniti i više od 80 % grešaka i nedostataka, međutim za detaljnu analizu potrebno je napraviti i prototip. Primenom 3D štampe, u modifikovanim dimenzijama i primenom plastičnih materijala, pravimo realan i funkcionalan prototip i makete 3D modela, na kojima se mogu uočiti skoro svi nedostaci koji se nisu videli primenom računarske tehnologije.

 Dobrim analiziranjem 3D modela, ispitivanje maketa i prototipova moguće je uočiti veliki broj grešaka koje se lako otklanjaju, mali broj grešaka nije moguće otkloniti dok se ne krene u pravu i realnu realizaciju proizvoda.

Šta donosi 3D projektovanje, modeliranje i štampa?

 Kao što se može videti iz gore navedenog teksta, moguće je doći do kraja projektovanja i do početka serijske proizvodnje a da nijedan komad nije morao pre toga da se napravi. Ovo i ne zvuči tako privlačno kada je reč o malim komadima i delovima ali zamislite da je potrebno proizvoditi proizvod koji je potrebno liti u kalupima, čija je izrada obično preskupa? Posle svake prepravke potrebno je praviti nove kalupe kako bi se videlo da li je greška odklonjena i da li model zadovoljava sve zahteve. Ovo je posebno problematično kada je potrebno tesitrati i praviti veliki broj delova, od kakvih se recimo sastoji svaka industrija ili neka malo komplikovanija mašina.

 Više informacija možete pronaći OVDE.

The post Šta je i gde koristimo 3D projektovanje? appeared first on Automatika.rs.

Slika br.1 Ilustracija primene SIMATIC Manager-a

 Otvaranjem projekta u SIMATIC Manager-u, dobija se osnovni prozor u čijem desnom delu se sa Insert New Object postavlja nova stanica, SIMATIC 300 Station.

Slika br.2 Izbor SIMATIC 300 stanice

 Sa dvoklikom na navedenu stanicu, otvara se prozor za hardversko konfigurisanje HW Config. U folderu SIMATIC 300 biramo opciju RACK-300 koja omogućava izbor šine (rail) na koju postavljamo željeni PLC: CPU 314C-2DP pod oznakom 6ES7 314-6CF02-0AB0, opcija CPU-300.

Slika br.3 Izbor tipa CPU PLC-a i šine (rail)

 Nakon odabira tipa CPU modula automatski se otvara prozor za podešavanje parametara PROFIBUS mreže, odabrano je: adresa master stanice 2, tip profila DP, brzina prenosa informacija 1.5Mbps, adrese ulaznih portova 124 do 126 i izlaznih 124 do 125.

Slika br.4 Podešavanje PROFIBUS komunikacije

 Nakon obavljenih podešavanja prikazanih na Slici br.4 prozor HW Config-a prikazuje raspored modula master uređaja (U slot br.1 je naknadno ubačen napojni modul PS 307 2A, u slot br.2 CPU 314C-2DP, itd.) i kao i simbol za DP master sistem.

Slika br.5 Prikaz modula master uređaja

 FC302 i EM277 PROFIBUS DP modul dodajemo nakon odabira master uređaja i parametara PROFIBUS komunikacije, potrebno je u mrežu dodati sve slave uređaje. Ukoliko se željeni uređaji ne nalaze u hardver katalogu, koji se nalazi na desnoj strani HW Config prozora, potrebno ih je naknadno ubaciti instaliranjem tzv. GSD fajlova (device database files). GSD fajl sadrži sve potrebne podatke za podešavanje komunikacije željenog slave uređaja. Ovi fajlovi se mogu naći na sajtu proizvođača čiji uređaj želimo da povežemo u PROFIBUS mrežu.

 Nakon instaliranja potrebnog GSD fajla Options>Install GSD file u hardverskom katalogu se pojavljuje ikona željenog slave uređaja, u ovom slučaju je to FC302 koga uvodimo u hardversku konfiguraciju jednostavnim prevlačenjem i priključenjem na PROFIBUS mrežu.

Slika br.6 Izbor FC302 slave uređaja i PPO2 objekta

 Adresa FC302 je podešena na 3, izabran je tip komunikacionog objekta PPO 2, modul konzistentan, koji sadrži parametarski i procesni deo, tako da je moguće izvršiti promenu parametara frekventnog regulatora i prikupiti podatke o procesu. Izbor PPO objekta u master konfiguraciji je automatski snimljen u frekventnom regulatoru i može se pročitati u par.9-22 frekventnog regulatora.

 Dvoklikom na ikonu FC302 sa slike br.6, dobijemo prozor kao na slici br.7 u kom se može postaviti sadržaj PPO telegrama, PCD oblast. Obavezno je potrebno dozvoliti autokonfigurisanje FC302.

Slika br.7 Izbor sadržaja PCD dela

 Parametri P915/0 do P915/9 su procesni podaci koje master PLC CPU 314C-2DP upisuje u slave FC302. Oni mogu biti vrednosti ramp up i ramp down time, limit brzine i momenta, itd. slika br.7 (Master to Slave). Vrednosti parametara koje PLC šalje su smeštene u delu njegove memorije koja predstavlja tabličnu sliku procesnih izlaza, tzv. PQW oblast su prikazane na slici br.8.

 Parametri P916/0 do P916/9 su procesni podaci koje master PLC CPU 314C-2DP čita sa slave-a FC302, kao npr. trenutne vrednosti brzine, struje, frekvencije itd. Slika br.8 (Slave to Master). Vrednosti parametara koje PLC prima su smeštene u delu njegove memorije koja predstavlja tabličnu sliku procesnih ulaza, tzv. PIW oblast.

Slika br.8 Ulazna i izlazna memorijska slika PLC-a

 Nakon izvršene konfiguracije slave uređaja FC302 za rad na PROFIBUS mreži, potrebno je dodati drugi slave uređaj EM 277 PROFIBUS DP modul. Kao što je pomenuto, ovaj modul omogućava priključenje S7-200 PLC-a na PROFIBUS mrežu u funkciji slave uređaja. Pre podešavanja parametara ovog modula za rad u PROFIBUS mreži, potrebno je objasniti način komunikacije između master uređaja, PLC-a S7-300, i slave uređaja PLC-a S7-200 sa dodatim modulom EM 277.

 Svrha PROFUBUS DP konekcije je razmena podataka, gde master uređaj igra glavnu ulogu.
Podaci koje master šalje slave-u su označeni kao izlazni podaci (Output data), dok su podaci koje slave šalje master-u su označeni kao ulazni podaci (Input data). Podaci koji stižu u slave uređaj su takođe označeni kao izlazni (Output) iako oni predstavljaju ulazne podatke slave-a. Takođe podaci koji se vraćaju master-u su označeni kao ulazni (inputs) iako oni predstavljaju izlazne podatke slave-a. Na Slici br.9 je prikazan memorijski model koji opisuje razmenu podataka između master S7-300 i slave S7-200 CPU 224XP uređaja korišćenjem EM 277 Profibus DP modula.

Slika br.9 Princip razmene podataka između mastera CPU 314C- 2DP i slave-a CPU 224 XP preko EM 277modula

 Kao što je prikazano na slici br.9 master šalje podatke iz njegove izlazne oblasti (output area) u izlazni bafer (output buffer) slave-a (Receive mailbox). Iz ulaznog bafera (input buffer) slave-a (Send mailbox) master preuzima podatke i smešta ih u njegovu ulaznu oblast (input area). Izlazni i ulazni bafer S7-200 PLC-a su smešteni u njegovu V memorijsku oblasti (Variable memory). Ulazna i izlazna oblast S7-300 PLC-a je smeštena u PI i PQ memorijsku oblast, respektivno.

 Da bi omogućili komunikaciju između master-a i slave-a moraju se prvo definisati adrese, odnosno veličina memorijskih oblasti za prijem i slanje podataka na obe strane. Veličina memorijskih oblasti zavisi od količine podataka koja će se prenositi. Za potrebe realizovanog pogona izabrano je 4 word-a za slanje i 4 worda za prijem podataka (4 Word Out/4 Word In), slika br.10 (EM 277 modul se ne nalazi u HW katalogu, pa je potrebno instalirati njegov GSD fajl, koga predhodno treba preuzeti sa Siemens-ovog sajta, adresa modula je podešena na 4 pomoću obrtnih prekidača). Moglo se izabrati i 8 bytes out/8 bytes in ili 8 byte buffer I/O, jer je u pitanju ista količina podataka koja se prenosi, jedina je razlika u konzistentnosti podataka. U izabranoj konfiguraciji 8 baytes dozvoljeno je izvršenje korisničkog interapta u CPU tokom prenosa podataka, dok je u konfiguraciji 4 word dozvoljeni izvršenje korisničkog interapta jedino između word-ova. U konfiguraciji 8 bayte buffer je onemogućeno izvršenje korisničkog interapta u CPU tokom prenosa ove količine podataka.

 Podešavanje startne adrese izlaznog bafera (Receive malbox) slave-a vrši se iz prozora koji se otvara dvoklikom na EM 277 modul, Slika 46. Upisom broja 1000 u polje I/O Offset in V-memory definišemo startnu adresu izlaznog bafera na lokaciji VB 1000. Pošto je izabrana konfiguracija od 4 word-a za slanje i prenos slave automatski postavlja veličinu izlaznog bafera na 4 worda, odnosto 8 bajta, što znači da je krajnja adresa izlaznog bafera (Receive malbox) slave-a VB 1007, startna adresa ulaznog bafera (Send mailbox) VB 1008, a krajnja VB 1015, kao što je prikazano na slici br.9.

Slika br.10 Insertovanje drugog slave uređaja, EM 277 modula i podešavanje startne adrese Output baffer-a S7-200 PLC-a

 Potrebno je napomenuti da programer određuje startnu adresu output baffer-a slave uređaja, koju master šalje slave-u prilikom njegove konfiguracije. Slave koristi ovu informaciju za podešavanje svojih Send i Receive memorijskih oblasti.

 Podešavanje startne adrese ulazne i izlazne oblasti (Input and Output area) master-a vrši se iz prozora koji se otvara dvoklikom na polje 4 Word Out/4 Word In koje je slektovano u donjoj polovini HW Config prozora kao slici br.11. Startne adrese Output i Input oblasti su podešene na 10 (PQ 10 i PI 10 respektivno), dok se krajnje adrese ovih oblasti same generišu, jer su veličine ovih oblasti poznate, i one iznose PQ 17 i PI 17.

 Slika br.11 Podešavanje startnih adresa Input i Output blasti S7-300 PLC-a

 Potrebno je izvršiti podešavanje MPI komunikacije koja predstavlja vezu između PC računara i S7-300 PLC-a. Podešavanja MPI komunikacije vrše se isključivo iz programa NetPro koga pokrećemo iz HW Config prozora. Iz NetPro prozora moguće je vršiti i sva podešavanja vezana za PROFIBUS, ali u slučaju PROFIBUS-a inicijalna podešavanja kao što su izbor modula u okviru slave uređaja i PPO tipa moraju se obaviti u HW Config-u.

Podešavanje MPI komunikacije

 Podešavanje MPI mreže (podrazumeva se da je u Simatic Manageru/Options>Set PG/PC Interface komunikacija podešena na PC Adapter (MPI)), se vrši njenim obeležavanjem u NetPro prozoru i izborom iz menija Edit>Object Properties. Brzinu prenosa podataka treba postaviti na 187.5 kbit/s, što je ujedno i najveća moguća brzina za MPI komunikaciju. Moguće je i, ukoliko je to potrebno, posebno podesiti svaki uređaj koji je partner u komunikaciji. Koršćene stanice su simbolički prikazane u vidu blokova, dok su PROFIBUS i MPI protokoli simbolički predstavljni linijama. Konačan izgled podešavanja u alatu NetPro prikazan je na slici br.12.

Slika br.12 Podešavanja u NetPro alatu

 Posle svega potrebno je kompajlirati i snimiti navedena podešavanja, pritiskom na odgovarajuće dugme u HW konfiguratoru. Posle toga konfiguraciju je iz HW config potrebno download-ovati u PLC S7-300. Time se automatski ima da podešavanja koja su snimljena u PLC-u budu direktno preko PROFIBUS-a preneta i u FC302 (što se lako može proveriti npr., proverom par.P9-15 direktno na njegovom displeju) i u S7-200 PLC ( što se lako može primetiti signaliziranjem diode DX MODE na EM 277 modulu- signalizira trenutak kada EM 277 DP modul ulazi u mod razmene podataka sa master-om S7-300 i ostaje uključena sve dok traje razmena podataka).

Napomena: Kao primer su korišćeni sledeći uređaji: PLC CPU 314C-2DP, FC302 i EM277 PROFIBUS DP moduli. Dalja upustva i pojašnjenja pojmova možete prinaći u sledećoj literaturi: Realizacija elektromotornog pogona primenom PROFIBUS i USS komunikacije, autor: Milorad Kaplarević.

The post SIMATIC Manager – Softver koji omogućava detaljno konfigurisanje mreže appeared first on Automatika.rs.

Integralni oblik Maksvelovih jednačina elektromagnetnog polja

 Integralni oblik Maksvelovih jednačina elektromagnetnog polja dat je u Tabeli 1, koja sledi dalje u tekstu.

Tabela 1

 Ovim jednačinama treba dodati i jednačinu kontinuiteta koja izražava nemogućnost stvaranja ili uništavanja električnih opterećenja u makroskopskim razmerama, tzv. zakon održanja električnih opterećenja (naelektrisanja). Jednačina kontinuiteta glasi:

 Neke korisne relacije:

 Značenje simbola i SI merne jedinice pomenutih veličina su dati u sledećoj Tabeli 2.

Tabela 2

Gausov zakon – zakon električnog fluksa

 Gausov zakon daje zavisnost električnog fluksa koji izvire iz neke zatvorene površine od naelektrisanja koje se nalazi unutar te površine. Ime je dobio po nemačkom fizičaru Gausu (Karl Friedrich Gauss, 1777 – 1855).

 Više o Gausovom zakonu možete pronaći OVDE.

Faradejev zakon elektromagnetne indukcije

 Vremenski promenljiva magnetna polja izazivaju pojavu promenljivih električnih i magnetnih polja. Ova uzajamna povezanost vremenski promenljivih električnih i magnetnih polja ukazuje da su električno i magnetno polje dva vida jednog jedinstvenog polja, koje se naziva elektromagnetno polje.

 Uzajmnu povezanost ovih polja prvi je primetio engleski fizičar Majkl Faradej. On je 1831. godine na osnovu niza ekperimenata, otkrio i kvantitativno formulisao zakon elektromagnetne indukcije, jedan od osnovnih i najvažnijih zakona elektrodinamike i elektrotehnike.

 Više o Faradejevom zakonu možete pronaći OVDE.

Uopšteni Amperov zakon

 U fizici, Amperov zakon, koji je otkrio Andre-Mari Amper, opisuje zavisnost kružnog magnetskog polja oko električne struje. Ovaj zakon je magnetski ekvivalent Faradejevom zakonu elektromagnetske indukcije. U svom izvornom obliku, Amperov zakon povezuje magnetsko polje sa svojim izvorom, gustinom struje.

Jednačina kontinuiteta

 Jednačina kontinuiteta izražava nemogućnost stvaranja ili uništavanja električnih opterećenja u makroskopskim razmerama, tzv. zakon održanja električnih opterećenja. Intenzitet ili jačina električne struje di kroz malu ravnu površ dS definiše se kao odnos količine elektriciteta koja prođe kroz površ u intervalu vremena dt, i tog intervala vremena.

The post Maksvelove jednačine elektromagnetnog polja appeared first on Automatika.rs.